Zulumćar

Osim dobrote, maleni Mrvaljević je ubrzo pokazao da ima još jednu urođenu manu – natprosečnu inteligenciju.To je naravno izazvalo veliku zabrinutost kod rodbine, čiji je glasnogovornik bila strina Pelagija. Povezujući maramu na glavi, mudrovala je: „Isterajte to dete na ulicu! Da se igra sa drugom decom. Sunce da ga malo ogrije. Zaćoriće od tolikog čitanja.“ Osim što mu nije bila rođena strina, te je smatrao da nema pravo da ga kritikuje, Pelagija je Dobrutinu išla na nerve i neviđenom količinom kontradiktornih izjava, po pitanju njega i onoga što bi on trebao da radi, što se ozbiljno kosilo sa njegovim urođenim smislom za logiku. Suočen sa narastajućom potrebom da se odupre Pelagijinom teroru, Dobrutin uvreba trenutak babine nepažnje, uze iz šupe sekiru i krenu ka Pelagijinom dvorištu. Ubrzo se iz Pelagijinog dvorišta začuše jauci. A zatim iz dvorišta izlete šestogodišnjak sa sekirom u ruci, za njim Pelagija, a za dotičnom njen dobroćudni muž, vičući: „Stani jadna! Dete je to!“ Dokopavši se babe, i relativne sigurnosti, Dobrutin odloži sekiru. „Crnjo! Šta si joj to uradio? Što toliko viče?“ Na babina pitanja odgovor je dala pristigla Pelagija: „Razlupao mi je sekirom sve bundeve po dvorištu!“ Pametan, kakvim ga je Bog dao, Dobrutin nije čekao babino pitanje. Namestio je najnaivniji izraz lica i tiho rekao: „Samo sam hteo da joj pomognem, da se ne muči.“ „Zlato babino! Kako je on samo dobar! A ti, Pelagija, ni reč više da nisi rekla protiv njega!“ Možda bi furija nastavila da viče i protestuje, da se na vratima dvorišta nije pojavio deda. Lagano nakašljavanje starog Solunca zaustavljalo je i nalete pobesnelih seoskih kabadahija, a kako ne bi Pelagiju, koja je ipak bila samo jedna obična seoska torokuša. Spustivši ton za dve oktave sama je odgovorila na nepostavljeno pitanje: „Ništa, ništa, striko! Dobrutin mi je pomogao da izlupam bundeve. Odoh da pomuzem krave, vreme je.“ Za nagradu što je bio dobar i pomagao Pelagiji, Dobrutin je od dede dobio jednu lepu priču sa Solunskog fronta. A negde pred večeru, igrajući se u zadnjem dvorištu čuo je dedin glas: „Celom selu se ona penje na glavu. I trebalo je da joj se odupre. Vidi se da je naša krv. Ne trpi zulum.“ Babin odgovor nije čuo. A možda je i bolje tako.